СЗС на Далматинском Косову
23 03 2010

Извештај: Предраг Маринковић /ФОТО ГАЛЕРИЈА/ /ИНТЕРВЈУ/ /РАЧУНИ/
Представници Хуманитарне Организације „Срби за Србе“ у недељу 21.марта завршили су акцију помоћи породицама из Српске Крајине као увертиру пред велику Васкршњу акцију на истом подручју. Овом приликом смо посетили и манастир Крку у сарадњи са грађанском инцијативом српске омладине из Вуковара и околних села, који су обавили велику акцију прикупљања помоћи у виду намирница за Богословију манастира Крка. Заједничким снагама смо спровели ово пропутовање и једни другима били на услузи, а што је још важније зближили се и припремили добар терен за будуће заједничке акције.

Комплетна акција може се рећи је била мешавина хуманитарне акције и туристичке авантуре.Пут је започео мојим доласком у Вуковар где су ме сачекали сапутници,наш члан Влада из Осијека и Зоран главни координатор акције прикупљања помоћи за манастир Крка.Нисмо пуно губили време,и одмах смо били позвани на локалну радио станицу „Дунав“ где смо дали кратак интервју за поменуту радио станицу.У интервју смо најавили заједничку акцију са представницима грађанске инцијативе из Вуковара,док сам ја потом био замољен да кажем пар речи о самој организацији како би се слушаоци са тог подручја ближе упознали о самом нашем раду.

По завршетку интервјуа кренули смо пут манастира Крка како би одмах испоручили прикупљену помоћ.На путу до манастира смо прошли кроз целу Српску Крајину и оно што нас је пратило од почетка путовања до самог краја јесу порушене и спаљене српске куће.Горак укус од самог старта изазивао је буру емоција код свих присутних. Дивљаштво и вандализам хрватских „домобрана“ превазишао је све границе људскости. Поред кућа,наилазили смо и на Православне светиње које нису биле ништа у бољем стању од српских кућа и школа.
 


После стотина и стотина призора српских згаришта напокон смо стигли до једне од најлепших српских светиња које може стати раме уз раме са Косметским,а како и не би када се налази на Даламатинском Косову. Манастир је смештен поред саме реке Крке,а датира из 14.века као задужбина принцезе Јелене,сестре цара Душана силног. На улазу у Манастир дочекао нас је и игуман манастира Крка Архимандрит Герман.Док су ученици Богословије истоварали помоћ,ми смо учествовали у врло непосредном и срдачном разговору са игуманом Германом и Његовим Преосвештенством Епископом Далматинским Владиком Фотијом.
 
Поред константних похвала са којима се сусрећу наши представници током свих својих акција,подршка коју смо добили од игумана Германа и Владике Фотија има посебан значај. Ту прилику смо искористили да добијемо информације о стању на терену и о другој породици коју би могли да помогнемо поред већ планиране породице Матијаш. Чим смо добили информације о породици Шоргић запутили смо се до дотичне породице у село Безбрадице поред Кистања како би утврдили на који начин би најадекватније могло да им се помогне.Ситуација коју смо затекли је била благо речено очајна.Отац Милорад као и мајка Милена су незапослени и живе са своје четири преслатке ћеркице: Андрејом (14),Александром (9),Мирјаном (7) и Иваном (6) у старој кући без купатила коју су добили на коришћење од Милорадовог брата. Договорили смо се да им узмемо намирнице и школски прибор. Кратко смо се задржали и запутили се одмах у Книн где смо требали да се нађемо са породицом Матијаш и истовремено прибавимо све потрепштине за обе породице.



Чим смо стигли у Книн нашли смо се са породицом Матијаш и у договору са њима решили да им купимо веш машину јер им се пре неколико дана управо покварила њихова.По завршетку куповине кренули смо заједно до њихове породичне куће у село Стрмица крај Книна.Ту живи породица Матијаш,отац Синиша са супругом Драганом и синовима: Луком(13),Матијом(12) и Арсеном (4).Ситуација је генерално мало боља него код породице Шоргић,али су и у овој породици оба родитеља незапослена и живе од социјалне помоћи. Веома срдачно су нас примили и приликом растанка сваког од нас четворице су даривали са литар ипо домаће ракије и теглом меда коју сами праве.Када сам већ поменуо мед,кроз причу сам сазнао да би им бављење пчеларством донело колику толику сигурност и бољи живот,али да им је неопходно стотинак неких делова кошница (не знам стручан назив),који коштају негде око 1000е.

После боравка код породице Матијаш упутили смо се у Книн где смо у мегамаркету обавили неопходну куповину за породицу Шоргић и продужили у њихов дом. Породица Шоргић као што сам већ поменуо живи у једном кућерку и нема ни педаљ земље на ком би могли да напасају овце,јер је у тим крајевима пољопривреда релативно мисаона именица. Простора у дворишту имају једино за мало живине коју држе и то је све.
 
Тужна је животна прича ове српске породице,која није успела да се одржи у Србији и била је принуђена да се врати у неизвесност на своја огњишта где зависе од милости „људи“ који су им до јуче држали нож под грлом. Изоловани са још неколицином Срба (углавном старијих) у негостољубивом Кистању некада 100% српском месту,а сада колонији тзв. Јањеваца (мешавине хрвата и шиптара) који су плански насељени на те просторе не могу очекивати сјајну будућност. Девојчицеиз породице Шоргић којима су једино друштво још две мале девојчице из суседне куће једину забаву налазе у међусобној игри у скученом дворишту. Док стоји кнедла у грлу напуштамо ову породицу са прегршт речи хвале од стране ових несрећника и стидљивих осмеха најмлађих девојчица. Добили смо једно искрено хвала и стидљиве осмехе за нашу изненадну посету.Јер дошао је неко из те „мајке Србије“ из тог надменог Београда да посети и њих.Њих Србе,не Индонежане,него Србе који се налазе на крају света,чак у тамо некој Крајини. Ето неко се сетио и Срба са „краја света“ да дође и обиђе ако ништа друго.

Доста дуго смо сви ћутали после посете овој породици,јер нисмо знали шта више да кажемо што од беса што од немоћи да учинимо нешто више.



Пошто смо завршили све планиране акције,слободно време смо искористили да обиђемо далматинско залеђе. Прво смо продужили до цркве у дотичном селу Безбрадице јер нас је привукла српска тробојка која се вијорила са торња напуштене цркве. Тамо смо затекли мајсторе који на наше задовољоство раде на обнови цркве Св. Николе а финансијер је наш човек на привременом раду у Америци. Мајстори су искористили паузу да нас одведу до гроба рођене сестре нашег највећег ума свих времена Ангелине Тесле,којој је брат Никола подигао споменик.

Даље нас пут води до дедовине и села Островице нашег члана Владе. Влада је искористио прилику да обиђе до темеља порушено имање својих бабе и деде покаже нам сву цивилизованост тзв. људи који себе још увек називају хрватима.



Када смо завршили са обиласком локалитета по Далмацији вратили смо се у манастир где смо ноћили и сутра уз пригодне поклоне од стране братства манастира кренули назад. Пут нас је из личних разлога нашег друга Небојше навео у Кореницу што смо ми искористили да контактирамо оца Далибора са којим смо имали врло успешну сарадњу приликом наше прве велике акције у Крајини. Отац Далибор нас је као и сви људи до тад угостио као најрођеније. У разговору са њим најавили смо нашу Васкршњу акцију и у начелу договорили да се припреми терен иако смо неформално одлучили да један део помоћи оде једном поштеном и крајње христољубивом човеку који живи са три сина ометена у развоју. Део помоћи би наменили породици Шупут коју смо помогли у прошлој акцији такође куповином дрва. Жељко Шупут је у том тренутку био код оца Далибора па нам је још једном пренео речи хвале,а уз то и догађаје везане за његово нелегално хапшење.

То је последње што смо урадили везано за „пословне активности“ тако да смо остатак пута утрошили за обилазак разних места,а ја сам по први пут имао ту част и срећу да крочим у село свога деде крај реке Коране,које нас је фасцинирало својим крајоликом и омаленим водопадима,заиста предивно.



Пут смо завршили у недељу увече,и том приликом смо остварили добар контакт и значајну сарадњу са нашим људима из Вуковара и околине тачније са нашим сапутницима Зораном и Небојшом.Они су били прави домаћини као и наш члан Влада јер сам практично једини ја био на гостујућем терену. Зоран и Небојша су понудили своју свесрдну помоћ за наредне акције наше организације на територији Хрватске,а и неформално поменули да би могло да се поради на регистрацији организације у Хрватској,но о томе ће бити више речи у некој даљој будућности.

Путовање у Крајину је било једно веома емотивно искуство, где сам стекао утисак да су Срби у Крајини изложени већој опасности него Срби на Космету иако то није тако очигледно како се мисли у први мах. Притисак се врши константно,затиру се Српске цркве,српски језик,асимилација се спроводи на најперфиднији могући начин,а већина Срба је у улози немог посматрача. Надам се да ћемо колико нам могућности то буду дозвољавале све чешће бити присутни у Крајини јер је тим људима неопходна како материјална тако и морална подршка.

С' вером у Бога
Предраг Маринковић
 
< Претходно   Следеће >
http://www.srbizasrbe.net/images/banners/nasibaneri/novo/diskusije.png
http://www.srbizasrbe.net/images/banners/nasibaneri/novo/dokumentacija.png
http://www.srbizasrbe.net/images/banners/nasibaneri/novo/foto-galerija.png

СТАТИСТИКА

Посетиоци: 19235828

СРБИ ЗА СРБЕ У СВЕТУ
 http://www.srbizasrbe.net/images/banners/zastavice/srbija.png  http://www.srbizasrbe.net/images/banners/zastavice/republika-srpska.png  http://www.srbizasrbe.net/images/banners/zastavice/amerika.png  http://www.srbizasrbe.net/images/banners/zastavice/austrija.png  http://www.srbizasrbe.net/images/banners/zastavice/svajcarska.png  http://www.srbizasrbe.net/images/banners/zastavice/nemacka.png     http://www.srbizasrbe.net/images/banners/zastavice/kanada.png