СТАРА СРБИЈА опис
10 05 2012
Научну верификацију народног предања - критички проверену, и на лицу места из аутопсије посведочену, први је дао француски (немачки) научник Ами Буе који је појам Старе Србије дефинисао: „Prischtine... est a present la plus considerable de l’ancienne Serbie (Стара Сербиа), dans laquelle les Serbes comprennent les districts de Novipazar, la Metochie et la Haute Moesie Occidentale jusqu’a la frontiere macedonienne". По Буеу, становништво у овим пределима Старе Србије у огромној већини говорило је српским језиком, где се рачунао и један знатан број помуслимањених Срба, односно - касније - „поалбанашених".

Један од првих који је компетентно изнео схватање о територији и границама Србије био је Марин Бици, надбискуп барски и примас Србије. У извештају из 1618. године (Relatio Status Ecclaesiae Antebarensis) Римској курији (Sanctae Sedis Apostolicae). Бици је целу Призренску архидијецезу територијално рачунао у границама Српског краљевства (in limitibus Regni Serviae). Осим Скопља (in Serviam preter Scopiam) и Призрена, у Србију су спадале и католичке жупе Јањева и Новог Брда, затим Прокупље и Нови Пазар. У свим овим местима, осим у Јањеву, Турци муслимани (infidelii) сачињавали су већину становништва, иза којих су, у знатно мањем броју, долазили православни Срби (Schismatici), па католици (Латини).

Хан (Hahn) наводи да су Косово и Метохија, који су некад били средиште (Schnjerpunkt) средњовековне Краљевине Рашке (des alten Königreichs Rascien), заједно са новопазарским крајем у народу били познати као Стара Србија (Alt-Serbien), да су знатни досељени (касније) Албанци (zahlreiche albanesische Einwanderer) дошли из своје матичне земље (Mutterland), из Малесије и Дукађина, поглавито од почетка 18. века.

За Косово, по Буеу (Ami Bue), исламизација и (временом) албанизација вршили су снажан притисак на верско-национални идентитет косовских Срба, и уз принуде узимања сељачких баштина и насилно исељавање у Кнежевину Србију, утицали на промену етничког, верског и демографског стања.