Журба малих положајника
05 01 2008
На Бадњи дан у кућу Војводића тата Василије доноси јелку и тада почиње забава за децу. Ону млађу пре свега, јер ваља окитити зимзелене гранчице да би већ увече и Божић Бата стигао са поклонима. Мада мама Ирена признаје да је даривања било и током децембра, за Детинце и Материце, али увек то буде нешто скромно и практично попут чарапа којих најмлађима никад није довољно с обзиром на брзину којом прстићи и пете „прогледају” из њих.
– Некако се усталило да јелку китимо на Бадњу дан, иако већина то ради у децембру пред Нову годину – додаје Василије, отац осморо малих Војводића који наравно свуда где се појаве на окупу скрећу пажњу, јер није баш лако срести десеточлану породицу.
Када смо их посетили у стану на Бановом брду где живе, у дневну собу почели су да стижу са три стране, боље речено из три собе, да би позирали фоторепортеру. Најстарија Христина је прва обрадовала маму и тату пре 14 година, потом је рођена тринаестогодишња Јована, па једанаестогодишњи Стефан, затим деветогодишњи Данило, седмогодишња Анастасија, петогодишњи Марко, трогодишња Марија и најмлађа Марта, која има једну и по годину. Тросед је био довољан за дечурлију, мама и тата су могли да стану са стране.

Како они славе Божић? Рекло би се: много деце па празник буде још лепши него код других. Тата Василије објашњава: „Супруга и ја потекли смо из градских породица, тако да оне неке традиционалне обичаје који се могу испоштовати само у селу не примењујемо”, додаје глава фамилије. И када би хтео као домаћин да донесе бадњак у кућу, тешко да би га исекао негде на асфалту или у Кошутњаку, о паљењу бадњака на огњишту такође ни помена, јер Војводићи попут других имају радијаторе. Ипак, врло привржени цркви, Василије, Ирена и њихови малишани редовно присуствују Светој литургији. Тако је и на Божић. Али, и на Бадње вече, када део свог бадњака из куће носе испред цркве да га пале као и остали православци.

Ујутру, на Божић, у осам сати сви су у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу, где је, иначе, отац Дејан Дејановић старешина, а међу осталима Василије Војводић као ђакон. Пре два месеца одлуком митрополита Амфилохија, као надлежног владике који помаже тренутно болесном патријарху Павлу, рукоположен је да обавља ту дужност. „Ђакон помаже свештенику на богослужењима, али и у многим пословима, пре свега организационим, техничким. Свештеник, заправо духовник брине о народу, верницима”, појашњава Василије.

Иначе, Војводић ради као секретар Богословског факултета и то је место где добија плату, с обзиром на то да има диплому Правног факултета, а у међувремену је завршио и Богословски институт који има ранг више школе.

Ипак, вратимо се прослави 7. јануара. Троје малих Војводића ујутру бивају положајници, Марко код кумова, Данило и нека од сестара иду журно код породичних пријатеља (тата их вози, али има и своје обавезе у цркви), који их већ по традицији чекају да би им пожелели све најлепше за празник и наступајућу годину.

– За Рождество смо гости код моје маме, јер она већ годинама заједно с мојом сестром, радо припрема ручак за целу фамилију. Тако је Ирина, на овај празник ослобођена кувања и мешења чеснице – наставља причу Василије Војводић. Деца радо гледају ко ће добити новчић.

Иако са Војводићима разговарамо о прослави Божића, не пропуштамо прилику да питамо како је мами која свакодневно брине о осморо малишана, од којих петоро иде у школу, што подразумева и додатне обавезе у музичкој школи, па часове страног језика.

– Најважније је да се нико не разболи јер систем онда „пуца”, овако стижемо све, с напором, али стижемо. Зато сам ја рецимо са великим жаљењем одбила понуду из обданишта при цркви Свети Ђорђе да троје најмлађих преподнева проводе са својим вршњацима, јер се деца у колективу лако разболевају. За нас је то стварно онда велики проблем – каже Ирина. На питање откуд жеља да има толику фамилију смешка се и помиње своје две баке. Једна је родила осморо, друга тринаесторо деце. Ону прву је Ирина достигла, а смешка нам се уместо одговора да ли ће преслатка Марта имати млађег брата или сестру.

Василије не пропушта прилику да истакне да је пре месец дана мама осморо Војводића положила претпоследњи испит на Филолошком факултету. Због порођаја и трудноћа, срачунали смо да је до сада била у другом стању укупно шест година, успорила је поприлично студије, али сви је у кући охрабрују да настави учење. Да некако савлада и тај последњи претешки предмет – историју италијанског језика, уради дипломски и коначно добије диплому. Не завршавају маме са осморо деце сваког дана факултет, Ирина је такав случај. Уосталом и у породилишту у Вишеградској је добро знају, јер она често дође породи се и оде.

– Богу хвала, никада није имала проблема са трудноћом, јер да је морала да лежи уз оволике породичне обавезе тешко да бисмо имали осморо деце – каже Василије, који је Ирени био од мале помоћи док је радио у банци по цео дан, да би кући донео пристојну плату за живот. И сада су му обавезе велике, али боље распоређене.
Породица Војводић је пре годину дана уврштена у нашу рубрику "Српске хероине". 
 
< Претходно   Следеће >